Deo prvi: Tražim razglednicu i sliku sa flajera.

Danas gledam ovaj naš Niš očima turiste. Baš onako kako posmatrate Beč, Budimpeštu, Atinu ili neki manji grad, neko novo mesto, kada sebi dozovolite beg iz sopstvenog bar par puta godišnje. Gledam ga otvoreno i željno novih saznanja i bez predrasuda. Ne tražim ružno, tražim lepo, tražim novo, tražim oku dopadljivo, ono što ću poneti sa sobom kada završim današnju šetnju. Tražim razglednicu i sliku sa flajera.

Hotel Ambasador; Foto: Ivan Jovanović

Niš žut od sunca, užaren, svoj u buci i svoj u miru manjih sokaka i ulica sa očuvanom kaldrmom.

Izlazak sa stanice, užurbane i znojave, uvlači u jedan, nama bar, dobro poznat nama svet Balkana. Tu možeš i da se nasmeješ od srca i zaplačeš od tuge na rastanku, opsuješ onako sočno južnjački ili zaljubiš se u gradsku vrevu na prvi pogled, ili digneš ruke i odeš. Ostaci turske vladavine su odmah tu, ali i pijaca koja u svakom gradu npr lepe Italije je zapravo mesto za turiste. Sveže voće i povrće, ta čuvena paprika, mirisna i ljuta, velike lubenice, žute dinje, pa bake sa cvećem saksijskim za 50 dinara, začinsko bilje, pekare koje šire jutarnji miris najboljeg bureka u Srbiji, sve to, meni kao strancu danas otvara i oči, i uši i apetit.

Niška Tvrđava; Foto: Nenad Petrović

Put odmah vodi do Tvrđave, okupane ljudima, gužvom, guranjem, gradom. Ona stoji vekovima, opominje, čuva, služi za koncerte, festivale, laganu šetnju zaljubljenih parova, služi za instagram razglednice, pozira sa svima, ponudi svoje vrhove za neki od najlepših snimaka ka centru i otmenoj, zaobljenoj Banovini. Da, ulice oko Univerziteta i sama zgrada Univerziteta odišu nekim gospodskim starim gradom. Vremeplov bi imao svašta da kaže. Koliko je fijakera tu kružilo, koliko je vlasti tu prošlo, koliko okupacija i koliko krikova slobode iz grla oslobodioca koji su prigrlili budućnost zdravim osmehom olakšanja! Koliko patnji u tvrdjavi, koliko vojnika, koliko tajni iza teških vrata, koliko skirvenih uzanih hodnika i krivudavih prolaza. Obećanje je da će se tek otkriti, i to obećanje su čule mnoge generacije., Željno iščekuju pandorinu kutiju Medijane i Jagodin Male i veruju da će tu biti priča za prepričavanje, jer ne smeš ni da kreneš da kopaš. Svašta će nadješ! Tako kažu Nišlije.

Trg kralja Milana; Foto: Ivana Jocić Veselić

Most koji se popravlja, centar grada, sada prašnjav, sa nadom da, kao turista, ipak vidim i neku leju cveća. Bar uskoro. Česma, lepa, bela, okuplja žednu decu. Restorani duž keja pored vreline asfalta služe i dalje dobru tursku crnu sladju ili gorču, jer one su ipak pobednice kafa na Balkanu. Gradska kuća u svojoj lepo arhitetkuri, nekadašnja banka na mestu kneževog dvora, fasade očuvanih kuća u samom centru, i ja, kao turista uzimam telefon i krećem da slikam. Filteri nisu potrebni. Taj Niš koji ja vidim danas ovako prvi put, je lep. On je svoj. Nekako očuvan u tom užem delu, baš kao i u zavučenim sokacima Margera, Kičeva, Panteleja…Ima svoje ja. Ono inadžijsko niško -ja.

Foto: Nenad Petrović

Pogled ka bivšem Konzulatu i Kamenom mostu, taj deo pod otpadom, tako dobar, tako blizu centra. Bože, šta imaju, a izgleda nemaju ili ne znaju da imaju! Zar tu kej nije mogao da prodje, kakvo divno mesto za restorane onako niške, srpske, da se oseti dimljena pastrmka ili roštiljsko meso. Neka lepa starogradska muzika u smiraj dana? I da prodje fijaker stari…Kakvo čupavo, sačuvano mesto u samom centru. Setiće se neko valjda da ga imaju. Baš taj deo.

Šetnja kejom pored Nišave je obavezna destinacija; Foto: Ivana Jocić Veselić

Opuštenost Nišlija prija.

Bar onih po kafeima kojih ima mnogo. Ono što se priča za Niš da su ljudi brzi, nervozni i nemaju vreme je tačno, ali za kafu i uz kafu, uvek imaju deo sebe koji ćuti i gleda ka Tvrdjavi. Uz reku gde je uvek malo svežije. Za stepen bar. Tek prispeli penzioneri sa novinama, ugladjene bake sa prijateljicama koje ne prihvataju da im je sada obaveza samo ručak i unuci, užurbani službenici, bankari, studenti u svojoj lepoti mladosti. Tu se sigurno i neki pogled razmeni, odmeri ljubav iz mladosti sa čuvenog niškog korzoa i uz uzdah ‚“E! Kako je bila ona lepa“, nastavi penzionerski kroz dan.

Obrenovićeva ulica; Foto: Nenad Petrović

Šetnja nekadašnjom Pobedinom (Obrenovićevom), opet gužva, osećaj koji prija turisti, opet mirisi i ukusi kokica, kukuruza, kestena, lepi negovani lokali, bašte sa žardinjerama, oštri sukob starog i novog u arhitekturi, ono što smeta svakom oku pored stare očuvane fasade utegnuta uobražena crna, glatka nemilosrdna. Ružna. Oči se okreću istoriji. Grle tradiciju. Ona uvek pobedjuje. Prijaju ti upravo malobrojni očuvani lukovi, detalji, gvozdene ograde starih krhkih terasa, kapije, stidljiva saksija na francuskom balkonu bake u samom centru, neka očuvana vrata i teška kvaka koja je uspela da preživi promene. Sve to je nova slika. Sve to ostaje. U glavi.

Detalj na fasadi u Obrenovićevoj ulici; Foto: Ivana Jocić Veselić

Kopitareva puna, prepuna, pršti. Kazandžijsko, ako ga kažeš sa akcentom severa nije to. Nema šmek. Mora da ga tresneš, da udariš čekićem, da zašrafiš šraf. Da se čuje. Svi nekako ovde imaju vreme. Sve bi dali na svetu za „će se vidimo se na kafu za pola sata“. Život staje zbog tih pola sata. Kod nekih i par puta dnevno, kod nekih redje, ali to se poštuje. Tu se i rodjendan proslavi i čestita novopečanom tati za prinovu, tu se časti za posao ili se dogovora neki novi, tu se vide drugari iz srednje i osnovne posle sto godina, tu se plače ispod naočara ako treba, tu se folira i to vrlo često, tu je crveni tepih za lokalne lepotice i mačo muškarce, tu je mesto gde se ogovara ili miri, sve uz kafu i polako.  I pre i posle tog polako ide sve ono brzo, ali polako, to je veliki odmor za Nišlije. Pola sata za svoju dušu.

Dušanovom dalje ka Sabornoj crkvi. Kakav divan deo grada! Niška Saborna crkva, ulica venčanja, od kuće do crkve, školsko dvorište, graja, i ceo taj deo ka Svetonikolskoj i ka Čairu ima svoju posebnu nišku dušu. Mali trg kod Tasine i drvored kod Ratkove, čairski mir i gužva koji su našli čudnu haromoniju, u paketu čine grad, pored centra, nekako grad za sebe. Uz predah u jednom od kafe restorana, pustila sam ovaj dan da me vodi dalje…

I rešila sam da ga tako obidjem ceo. Svaki deo Niša ponovo da vidim i doživim. Idem u Banju…samo nema ga tramvaj koji je vozio do nje nekada davno. To je tek bio doživljaj. Ja baš spremila šešir za nedeljni matine…

Za Novinari Online šeta i piše Ivana Jocić Veselić

Niš očima turiste – Ivana Jocić Vesselić

 

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име