Uspomeni na 07.05.1999. Mojim komšijama iz ulice Ljube Nenadovića u Nišu, i pokojnom deda Triši.

Počivajte u miru.

Ko bi rekao da je prošlo dvadeset godina?!

Moj grad ‘obeležava’ 20 godina od početka NATO bombardovanja. Obeležava? Životi Nišlija su te 1999. dovoljno ‘obeleženi’. Neko se setio da se obeleži i 20 godina. Da se sipa so na zalečene rane.

Sedela sam u svojoj dnevnoj sobi kada su se začule sirene da ‘obeleže’ 20 godina od početka bombardovanja. Stegao mi se želudac, srce počelo da lupa, dišem, a nemam dovoljno vazduha, steže u grlu… Bujica psovki na usnama. Sirene za vazdušni napad 20 godina posle? Kao da se ništa i nije promenilo za 20 godina… Ne znam je l osećam bes, ili tugu, ili je samo evocirano sećanje na taj dan izazvalo ovo gušenje.

Danas su se ljudi dosećali gde su bili 24.3. pre 20 godina. Ja sam sa svojim tadašnjim dečkom i našim drugovima spremala večeru kad su se začule sirene. Javljaju da su avioni poleteli iz Aviana. Ne znam ni gde je taj Aviano. Ma kakvo bombardovanje na kraju XX veku i to u Evropi? Nema ništa od toga. Malo nas plaše. Neverica. Neverica, ali malo i neka frka. Jedan moj drug je svratio nešto da nam donese i uplašen brzo otišao. Malo smo ga zadirkivali, kukavica.

Šta ćemo? – pitam ja. Kaže moj dečko: – Da jedemo! Ako treba da poginem noćas, neću bar da budem gladan! Moj Debeli. Nasmejao nas sve i sedosmo da jedemo.

Tako je počelo…

A onda je vrag odneo šalu. Došao je  i taj 7. maj  

Tog dana u Ljube Nenadovića u Nišu, nas dva zaljubljena, tek razbuđena studenta, iznenadila je vriska od spolja, buka aviona i praštanje bombi.

Dok sam pokušavala da protrčim kroz hodnik i sakrijem se u zagrljaju svog dečka, oko glave su počeli da proleću komadi polomljenog stakla, drveta… ko zna čega. Sklupčala sam se u dovratku i pokušavala da zaštitim glavu. Mogla sam da vidim i da čujem njega. Vikao je:‘Mali, mali, gde si?

Zasipalo nas je staklo, malter… Bili smo svega nekoliko metara jedno od drugog, ja sam njega čula, ali nisam mogla glasa da pustim da mu kažem da sam dobro. Samo sam gledala u njega i molila se da ga nešto ne pogodi. Nisam mislila na sebe. Nemam pojma koliko je trajalo. Samo je jednog trenutka prestalo praštanje.

Poletela sam ka njemu, ka Bobanu. Plakali smo, ne nismo plakali: gušili smo se u suzama. Nismo reč mogli da izgovorimo.

Vrisak iz dvorišta:‘Trišo, Trifune!’

Izleteli smo u dvorište. Deda Triša je ležao pred vratima. Miris… neki… nepoznat. Nešto gori, da, ali nije to TAJ miris paljevine. Štipa sluzokožu nosa, oči… Dok sam napravila dva koraka do dede, po sivom betonu se razlivala lokva krvi. Crvena, jarko crvena krv na sivom betonu. Užasno crvena krv.

‘Loše, ovo je mnogo loše. Ovoliko krvi, ovako crvene krvi.’

Nikad nisam videla toliko krvi. Sagla sam se i opipavala puls. Otvorio je oči. Deda Triša je imao lepe plave oči. Nešto je pokušavao da kaže. Ne znam odakle krvari. Toliko krvi. Odakle dolazi? Boban je izasao iz kuće sa zavojima, gazama. Sigurno su sekunde bile u pitanju a u glavi mi se razvijao film.

Neverovatno kakve nam se gluposti pojave u glavama: Zašto ne spremaš ispit iz hirurgije nego internu?! – prekorevam sebe… Nije vreme da sebe pitaš glupa pitanja! – odgovaram. Pocepali smo nogavicu. Mlaz krvi iz butne arterije. Pritiskala sam arteriju dok je Boban tražio neku povesku. –Mali, imamo rupu u spavaćoj sobi, sve je srušeno, sve!

Sledila sam se: u toj sobi je do juče spavala moja tetka i njena mala ćerka. Bila nam je uvek puna kuća od početka bombardovanja, jer za Boga miloga, mi smo na najbezbednijem mestu u gradu – pored bolnice i hitne pomoći! Niko ne bombarduje bolnicu! U toj sobi je spavalo nekoliko naših prijatelja.

Podvezali smo nogu i prestalo je krvarenje. Pogledala sam okolo. Neki čudni žuti padobrančići svuda oko nas. Nana plače. Na par metara od mene komšinica Maca, skamenjena. Opet roj glupih misli: –Šta blene, što ne radi nešto, pa ona je sto godina medicinska sestra!

-Ostani s njim, idem u hitnu da uzmem nešto, nađem Vanju. Naša drugarica iz Hitne. Da me neko pita zašto sam to uradila, ne bih umela ništa pametno da odgovorim. Ostavljam Bobana sa njegovim deda Trišom. Kod kapije sam preskočila nekoliko onih padobrančića, videla da mi je auto izrešetan, gori nekoliko drugih automobila, u dvorištu preko puta beživotno telo našeg komšije, čuje se plač, gledam izbezumljena lica svojih komšija, u susednom dvorištu mrtav komšijski pas… onaj miris… štipa nos, oči…

Neko me povukao za ruku tu kod kapije. Dvojica vojnika. ‘Gde ćeš, vrati se!‘ Potrčala sam prema hitnoj. Na vratima me presrela Vanja. ‘Jeste li svi dobro? Ne smemo da krenemo dok traje uzbuna! Ne smemo! Zašto su ti ruke krvave? Jeste li svi dobro?

Jedva sam došla do daha. ‘Deda Triša… Deda Triša je ranjen. Zaustavili smo krvarenje. Boban ga čuva. Iskrvariće Vanja, iskrvariće! Ima još ranjenih. Sve gori!’

Držala me za ruku i vodila kroz hodnik. Nemam pojma šta mi je dala, potrčala sam nazad. Bilo je vruće. Bila sam u pidžami i u patikama. Trčala sam. Bolele su me noge. Samo se jedne mislim sećam u tom trenutku: ‘Ko zna kako će jednog dana ovo da nam se vrati…ko zna…’

Dvorište je bilo zatvoreno. Presreli su me vojnici. ‘Ja sam iz te kuće, pustite me.’

‘Ne smeš, kasetne bombe su svuda!’

‘Ali tu su mi…’ pokazivala sam rukom prema dvorištu.

Pružio mi je ruku i uveo u dvorište. Deda Triša je duboko disao. Na trenutke je otvarao oči. Boban ga je držao za ruku i milovao po glavi. Nije krvario više.

Ušla sam u kuću. Nameštaj izrešetan, polomljeni prozori, iznad mog radnog stola ogromna rupa u plafonu, na stolu nagorele knjige iz interne medicine i psihijatrije. „Šit, kako ćeš sad da učiš?! A taman si podvukla knjigu!“ – opet glupe misli.

Šta sam uzela iz srušene kuće? Boks Lorda iz šteka! Uzela sam cigarete!

Sirena oglašava prestanak vazdušne opasnosti. Izlazim napolje. Puno dvorište ljudi u uniformama. Stavljaju neke gume oko onih padobrančića. Tad ukapirah da su TO kasetne bombe i da sam ja bukvalno preskakala bombe. Komšinica Maca grli i teši nanu. Neverovatno, potpuno sam smirena, pribrana.

‘Šta ti je to na pidžami? Jesi li dobro?’ – Maca mi se unosi u lice, uznemirena je.

Pogledam: na pidžami, na leđima imam rupe od gelera, obgorele, mnogo njih.

Odjednom još više ljudi u dvorištu. Stigla je hitna. Zbrinuli su deda Trišu. Vanja mi nešto govori. ‘Ne, neću ništa, ne treba mi sedativ. Dobro sam.’

Neka galama na drugom kraju dvorišta. Moj tata! Kako je saznao? Čim me je zagrlio, klonula sam. Više nisam osećala ni ruke, ni noge, samo sam se skljokala. Pa mene su geleri promašili za milimetre! Ja sam slučajno nepovređena. Maca mi podiže majcu i gleda leđa. Nigde ogrebotine!

Boban me grli i šapuće: ‘Preživeli smo, mali. I deda Triša će biti dobro. Idi sa tvojim tatom. Deda Trišu voze na hirurgiju. Idem s njim, kum Bane dežura. Doći ću čim budem mogao.’

Stegla sam deda Triši ruku. ‘Vidimo se kad se oporavite deda’. Slabašan osmeh i lagan stisak rukom.

Potpuno sam otupela od tog trenutka. Neko me nešto pitao, ostala sam bez glasa. Do pre nekog trenutka sasvim pribrana, sad sam potpuno klonula. Nemam snage da zapalim cigaretu. Tata me grli i drži. Priča mi nešto. Ništa ne čujem. Nemam predstavu o vremenu. Naša kuća i dvorište su zatvoreni. Prebacili su nas kod komšije. Maca ide okolo, teši komšije, daje lekove, vodu… Pojavljuje se Boban. Pruža ruke prema meni i kaže: ‘Biće sve ok. Dobro je deda. Bane je tamo. Pustili su me u kuću da uzmem stvari. Ništa nemamo da obučemo, sve je izgorelo u garderoberu, samo ono što je bilo na čiviluku.’

Daje mi svoju majcu. Svlačim plavu pidžamu sa rupama od gelera. ‘Mali, mali, pa ti si zamalo poginula!’

Sav prtljag nam je boks cigareta. Odlazimo kod mog tate. Prolećni dan. Pronalazimo neku garderobu. Zvoni telefon. Tata se javlja i pruža slušalicu Bobanu.

‘Ko je to, tata?’

‘Bane.’

‘Šta je bilo?’

‘Deda Triša…’

Bobanu se kotrlja suza niz lice. Samo mi je spustio glavu na rame.

‘Umro deda.’

‘Ali kako? Pa zar Bane nije rekao da će biti dobro i da su ga odmah uveli u salu? Kako bre?’

‘Ne znam. Blast, šta li. Mnogo unutrašnjih krvarenja.’

Deda Trišina sahrana

Groblje. Užasno vruće. Deda Trišina sahrana. Tuga. Sahranjuju i komšije. Svi iz ulice Ljube Nenadovića su tog dana bili na groblju. Kroz jecaj se smejem Banetovim šalama. Pokušava da mi malo preusmeri misli. Banetova mama mi prilazi i grli me. ‘Boban mi je danas rekao da ne zna da li bi preživeo da se tebi nešto desilo’. Ugušiću se, ne mogu da udahnem…

Čega se još sećam? Na povratku sa groblja, povezli smo nekog tipa u uniformi. Vraća se s Kosova. Na mom autu nigde stakla, izrešetan potpuno, ali se kotrlja. ‘Uuuuu  jebote, ovo gore od mog tenka!’. Ne sećam se šta je posle toga bilo.

….

Neke scene se nikad ne zaboravljaju. Neki mirisi, boje, misli, ostaju za sva vremena, urezani zauvek. Krv na betonu. Sivo-crveno. Taj čudni miris. Bobanov glas kako viče dok ga zasipa staklo, njegov izraz lica kad se pojavio na vratima i rekao ‘biće sve ok, dobro je deda’, osećaj dok sebi postavljam pitanje ‘kako će ovo jednog dana da nam se vrati’… ‘Boban je rekao da ne zna da li bi preživeo…’

Nikad neću zaboraviti.

Kad sam mislila da sam zaboravila sve, videla sam film o tom danu. U jednoj sceni je jedan momak u sivoj dukserici uzimao nosila da na njih položi svog ranjenog dedu. Jedna žena je kroz vrisak izgovarala ime svog muža. Jedna devojka duge plave kose u plavoj pidžami prošla je kroz kapiju i zaobišla kasetne bombe… Posle toga više nije bila ista. U dokumentarnom filmu u jednoj sceni deda u lokvi krvi, komšije, naše dvorište…

Ne, ne može se zaboraviti…

…Godinama nisam mogla da podnesem kombinaciju sivo-crveno. Godinama ne živim u toj ulici ali uvek kada prođem tuda, stegne mi se u grlu. Godinama pokušavam da zaboravim zvuk sirene… Tek kad sam na jednoj svojoj psihoterapijskoj sesiji ispričala ovaj događaj, shvatila sam kolika je to bila trauma. Dotle je nisam bila svesna.

Danas znam odgovore na neka pitanja koja sam postavljala tog dana. Znam kako mi se vratilo.

Više ne trčim.

Autorka teksta je Maja Vučković, doktorka medicine, psihoterapeutkinja i life coach.

U okviru udruženja „Life Leaf“ organizuje i održava iskustvene radionice i radionice podrške za obolele od različitih bolesti, kao i njihove porodice.

Maja Vučković
Autorka teksta dr Maja Vučković

POSTAVI ODGOVOR

Molimo ostavite komentar!
Molimo unesite vaše ime ovde