Međunarodni praznik rada, 1. Maj, obeležava se u spomen na velike radničke demonstracije održane u Čikagu 1886. godine. Demonstracije su organizovane iz protesta zbog neispunjenja zahteva radnika za poboljšanje uslova rada.

Ipak, 1. Maj ima i mnogo veče značenje za radnički pokret od same uspomene i odavanja počasti ovim hrabrim ljudima – on predstavlja ujedno i dan svetske radničke solidarnosti.

Кako je sve počelo?

Veoma loši uslovi rada, radno vreme od 10, 12 i više sati dnevno, rad subotom, a delimično i nedeljom, niske nadnice, nikakvo osiguranje – samo su neki od razloga koji su radnike širom svieta prisiljavali da se počnu boriti za svoja prava i da se suprotstave kapitalističkom ugnjetavanju.

U drugoj polovini 19. veka situacija se, posebno u SAD, sve više zaoštrava, jer su radnici, uvidevši da pojedinačno ne mogu postići ništa, počeli da se organizuju – osnovano je više radničkih organizacija.

Putem svojih predstavnika radnici su od poslodovaca zahtevali osmočasovno radno vreme. Tada je i nastala ona popularna podela radnog dana na 3 x 8 sati – 8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati kulturnog uzdizanja.

Postavljen je i svojevrstan ultimatum – ovi zahtevi upućeni kapitalističkim poslodavcima i vlastodršcima trebali su biti ispunjeni do 01. maja 1886. godine. Međutim, do ispunjenja nije došlo – poslodavci su odbili svaku pomisao na bilo kakve ustupke.

U to vreme vladajuća klasa u SAD shvatila je da njene profite i moć potkopava direktna akcija ujedinjene radničke klase. Odgovor zahtevima radnika bio je – nasilje.

Vladavina terora nadvila se naročito nad Čikago. Sastajališta, kancelarije sindikata, štamparije i privatni stanovi bili su (obično bez upozorenja) predmeti čestih policijskih racija. Mnogi osumnjičeni su bili prebijani, a neki i podmićivani s namerom da rade protiv svojih kolega kao tzv. štrajkbreheri.

Demonstracije u Čikagu

Ogorčeni ovakvim odlukama poslodavaca radnici su organizovano, ali i spontano počeli da izlaze na ulice. Štrajkovi su zahvatili mnogo velikih gradova SAD, a najveće demonstracije, u kojima je učestvovalo više od 70.000 radnika, pogađaju Čikago. Proizvodnja je bila paralisana.

Posebno teško stanje bilo je u kompaniji Mek Кormik Harvester, gde je više od polovine radnika stupilo u štrajk. Nakon dva dana neprestanih protesta policija je odlučila da brutalno prekine akciju nezadovoljnih radnika. U krugu kompanije otvorila je vatru na dežurne štrajkače, ubila jednog i ranila još nekolicinu.

Ožalošćeni i ogorčeni ovim događajem i ovakvim ponašanjem vlasti i policije, vođe unije i radnici su zakazali miting na čikaškom trgu Haymarket za sledeći dan.

U početku je izgledalo da su demonstracije sa samo 3.000 prisutnih bile potpuni promašaj. Miting je bio miran i kiša je ubrzo većinu prisutnih navela na odlazak kućama. Кada je ostalo nekih 200 – 250 upornih učesnika mitinga, policijski kordon od 180 ljudi nastupio je i naredio okupljenima da se odmah raziđu, iako prema rečima tadašnjeg gradonačelnika Čikaga “ništa nije govorilo da je bila potrebna policijska intervencija”.

U tom trenutku je nepoznata osoba, čiji identitet nikad nije utvrđen, (prema mišljenju nekih učesnika bio je u pitanju policijski agent – provokator) među policajce bacila je bombu kojom je ubijeno 7 i ranjeno 67 pripadnika policijskih snaga. Za policiju je to bio rado očekivan razlog za napad. Odmah je otvorena vatra na demonstrante – ubijeno je i ranjeno mnogo radnika.

U napadu histerije gradske i državne vlasti uhapsile su tim povodom 8 navodnih vođa štrajkova, optužile ih za ubistvo i osudile na smrt, a 11. novembra 1887. su, uprkos protestima iz celog sveta, 4 Haymarketška mučenika obešena.

Bilo je poznato da su svi pogubljeni zaista zagovarali oružanu borbu i nasilje kao revolucionarne metode, ali bilo kakvo učešće u nekom konkretnom ekstremnom događaju, pa i ovaj put prilikom bacanja bombe na policiju, njihovi tužioci nisu mogli dokazati. Dali su živote zbog svojih reči, ne zbog svojih postupaka.

Izvinjenje zbog nepoštenog sudskog procesa

Tek 1893. godine je novi guverner Illinoisa ozvaničio je ono što je radnička klasa u Čikagu i širom sveta znala od početka i izvinio se mučenicima zbog njihove očigledne nevinosti i zato što “sudski proces nije bio pošten”.

Godine 1889. američka delegacija, koja je prisustvovala kongresu Socijalističke Internacionale u Parizu, predložila je da 1. Maj bude prihvaćen kao radnički praznik. Ovim bi bila obeležena uspomena na borbu radničke klase i “Mučeništvo osmorice iz Čikaga”. Od tada 1. Maj postaje dan međunarodne radničke solidarnosti.

Za radnike i sindikaliste širom sveta, Haymarket je postao simbol potpune nejednakosti i nepravde kapitalističkog društva. Do današnjeg dana kako u našoj zemlji, tako i u celom svetu taj dan se obeležava u spomen pomenutim žrtvama.

POSTAVI ODGOVOR

Molimo ostavite komentar!
Molimo unesite vaše ime ovde