Prošlo je 18 godina: Ko sme da se priseti?

Prošlo je 18 godina: Ko sme da se priseti?

0
Podeli

Sećam se bilo je osam sati uveče. Počela je Esmeralda. Sećate se? Esmeralda je bila baš popularna te 1999. godine. I bila je sreda. Nešto je počelo jako da zavija. Sirena za vazdušnu opasnost. Od milja nazvana šizela. Mi, valjda, imamo potrebu da se podsmevamo ružnim stvarima i zovemo ih šaljivim imenima. I sećam se istrčali smo u dvorište. Moja tetka je rekla: „Nije to ništa, znate da je isprobavaju sredom.“ Moj otac je rekao: „ Đavola je isprobavaju u osam uveče, vidiš da će da nas bombarduju?!“

Onda je ušao u sobu: „ Pakujte se, idemo u selo!“

I više nismo gledali Esmeraldu. Samo vesti i na vestima užase. I aviončić u uglu ekrana kad počne vazdušna opasnost. Krili smo se u podrumu. A podrum je bio ukopan pola metra. Koliko da se kaže da je podrum. I svi smo se plašili. Majka je radila, morala je da bude u Nišu. Ja sam retko silazila u grad tih 78 dana. Retko, ali kada sam sišla gađali su trafo stanicu u naselju Nikola Tesla. Tresli su se prozori, tresli smo se i mi.

Od onoga čega se još sećam gađano je porodilište u Beogradu, gađana je zgrada RTS-a, most na Nišavi, Gradska bolnica u Nišu i neka pumpa, skladište goriva, ne znam, ne sećam se, sećam se samo da je plamtelo kao da je tik ispred nas, a bili smo u planinskom selu udaljenom od Niša 25 kilometara. Tada je moja druga tetka rekla: „ Bežite u šumu, poginućemo!“. Naravno da niko nije pobegao u šumu. I mislili smo da smo malo zaštićeni u tom planinskom selu daleko od Niša. Ali su, ipak, u selu organizovali civilne straže. Da nas brane lovačkim puškama ako napadnu i na zemlji.

I mislili smo da smo zaštićeni, a bespilotna letelica je pala u ataru sela pored našeg. To da je bila bespilotna letelica saznali smo tek dan nakon što nas je na smrt prepala eksplozija koja nas je zatekla na ulici. Ne sećam se da sam ikada u životu tako brzo trčala kao tog dana. Sećam se i da su nam pričali da ne diramo ništa što nađemo na ulici. Govorili su o nekakvim kasetnim bombama, o radioaktivnim gelerima, pa čak i o hemijskim olovkama koje eksplodiraju. I sada se plašim kada prođem pored hemijske olovke na ulici.

Sve se završilo 10. juna. Mi smo prvi razred završili, a da pola od nas nije znalo najbolje da čita i piše. Učiteljica se kasnije ljutila što brkaju slova „č“ i „ć“ i „dž“ i „đ“.

Završilo se, sećam se. Sećam se jer 2 hiljade ljudi nije doživelo da se seća.

Završilo se, a i danas kad čujem „šizelu“ počnem da paničim i da tražim prvi zaklon.

Završilo se, sećamo se. Da se nikad ne ponovi.

Za #LičnoOnline Jovana Cvetković, novinarka

Nema komentara

Ostavite komentar