Otvoreno pismo glumcima: “Danas je umrla Mira Stupica”

Otvoreno pismo glumcima: “Danas je umrla Mira Stupica”

0
Podeli

Glumac Dušan Matejić podelio je na svojoj Facebook stranici „pismo“ kolegama glumcima koje je napisao nakon vesti da je umrla heroina srpskog pozorišta Mira Stupica. Tekst prenosimo u celini.

Otvoreno pismo glumcima: “Danas je umrla MIra Stupica”
Objava na facebook stranici; foto: FB

PISMO MOJIM KOLEGAMA, GLUMCIMA

Dragi moji,
možda nije trebalo ja da budem taj koji piše ovo, možda nije ni trebalo da počinjem sa pisanjem, znam da nemam neko ogromno glumačko iskustvo, ali imam koliko – toliko, valjda će ga biti koliko treba. Glumu volim celom svojom dušom i srcem. Mnogo puta sam već imao potrebu da napišem nešto ovako, ali se nisam usuđivao, sve sam mislio – ko sam ja u celoj toj priči, tek sam na početku, ima tu mnogo većih, bitnijih, starijih. Ipak, ovih meseci, ovih dana, nekako, počeli su da nam odlaze veliki glumci, značajna imena srpskog pozorišta i filma, oni neponovljivi i nezamenljivi. Mnogo njih je u poslednje vreme samo, eto, nestalo. Elem, moja želja i potreba da napišem ovo pismo je sasvim lična i ogromna. Želim samo da kažem da se brinem za Glumca danas u Srbiji. Šta to znači? To znači da odlaze ljudi koji su branili svoju glumačku profesiju do srži, koji su napravili velike karijere igrajući u pravim komadima prave uloge, sa pravim rediteljima. To znači da ne smemo da zaboravimo da je glumac centar svih pozorišnih znakova, da jedan pozorišni čin – predstavu čine, pre svega, gledalac i glumac. Živimo u vremenu koje se mnogo ne interesuje za pozorište, u vremenu gde su glumci primorani da rade sve i svašta (i profesionalno i privatno) ne bi li ostali u svom zanatu. Trpimo, ali glumci su kroz vekove uvek trpeli, bili slavljeni, voljeni, ali i služili za ismevanje. Naše današnje trpljenje može da bude opasno. Po našu profesiju. Hoću da kažem da moramo da se borimo da za Živo pozorište. Jer, ako mrtvo pozorište nadvalada, glumac se više ništa neće pitati u toj svojoj drugoj kući, niti će moći da uživa u svom poslu, da stvara prave uloge iz svoje iskrenosti, i sam će, na ovaj ili onaj način, kumovati smrti srpskog pozorišta. Mrtvo pozorište u prvom redu predstavlja dosadu koja se uvukla u naša pozorišta. Zatim, tu je takozvani elitizam ili kvazi elitizam, koji donosi ”nove forme”, nove, uglavnom, nejasne koncepte koji su, opet uglavnom, uobličene lične frustracije autora celog projekta. Da bismo sačuvali našeg glumca, naš teatar i našu publiku od svog tog ”dizajna praznine”, moramo da budemo zahtevni, pre svega, prema nama samima: moramo posvećeno i znatiželjno da radimo svoj posao, da se borimo za Igru, za veliku Igru, da se borimo protiv diletantizma, da nudimo tačne i nove, drugačije predloge, da tražimo načine kako da utičemo da se određen, kvalitetan tekst postavi; moramo da čuvamo jedni druge, da budemo svesni tog čuvenog ”kolektivnog čina”. I jedna važna stvar – glumac ne može sam! I glumac nije sam! Glumcu je potreban, neophodan reditelj. Reditelj je naš stariji brat, naš prijatelj koji nas vodi kroz mračan tunel, sve do svetla. Ali i on ume da greši, kao i glumac. Treba da razumemo svoje reditelje, i oni nas, i da zajedno detektujemo problem. Ne može glumac da iskaže različite boje svog bića u svojoj punoj amplitudi, ako nema gde i nema u čemu. Dovoljno je samo da se setimo svih tij naših velika glume, koji su postepeno gradili svoje karijere, koji su bili maestralni gotovo u svakoj novoj ulozi. To su bile dobro napisane uloge i dobro napisani komadi. Glumac je imao pravi poligon za svoju maštu i svoju iskrenost. Ne kažem ja nijednog trenutka da danas nemamo dobrih tekstova i uloga – ni slučajno! Ima. Naravno da ima, zahvaljujući dobrim dramaturzima, piscima. Ali, svakako, trebalo bi da ih bude više. Kao i više glumačkih kreacija. Kroz pozorišnu istoriju je bilo mnogo prepreka koje su onemogućavale rad glumaca. To nije ništa novo. Ali je važno da se borimo protiv lažnih ideja, tako što ćemo znati z ašta se borimo i za šta se zalažemo. Mnogi konstantno viču ”NE!”, a mi ni jednog sekunda ne vidimo šta je njihovo ”DA”, šta taj nudi, ako se protiv ovoga i onoga bori. Mi moramo da se borimo, naravno svako prema svojoj lestvici vrednosti, za svoje mesto u pozorišnoj hijerarhiji, i to mesto nije neko novo mesto koje glumac treba da traži, to je isto ono mesto koje je oduvek imao, koje mu je uvek pripadalo, a to je samo – mesto glumca.

Otvoreno pismo glumcima: “Danas je umrla MIra Stupica”
Diva srpskog glumišta; foto:novaborba.co.rs

Danas je umra Mirla Stupica. To je pokrenulo gomilu misli u mojoj glavi. Ko će šružiti šansu nekoj novoj Miri Stupici? Ne znam. Ali znam da će novim Mirama biti teško da nađu svoju dasku i da na toj dasci igraju kontinuirano. A kontinuitet je možda najvažniji za jednog glumca. I ako ta nova Mira pronađe svoje mesto, hoće li moći samo snagom svog talenta da se bori protiv svega što se danas suprotstavlja glumčevoj prirodi, urođenoj potrebi da se izrazi celo biće kroz smislen čin? Govorim o okolnostima. O novim pozorišnim okolnostima. A jedna od tih okolnosti je, svakako, površnost, ulaženje u onu oblast ”ne mora glumcu da bude jasno šta radi na sceni, a ni gledaocu, važno je da je to kritičaru jasno”. Pa za koga onda glumac treba da radi?

Setio sam se danas i Ksenije Jovanović, koja je imala poprilično nezgodan put. Tu je onda i Nikola Simić, jedan od mojih najdražih komičara, vrhunski. Pa Manda… sa kojim sam pao sa scene, a onda je on samo otišao… Gaga Nikolić, Bora Todorović, Ruža… mnogo njih… Setio sam se i svog dragog profesora Vlade Jevtovića. I sva ta sećanja su me naterala da napišem ovo pismo, a da unapred ne osmislim ni jedan red. Plašim se za glumce… Mi mlađi, naravno, moramo da pratimo srednju generaciju naših kolega koji i dalje uspevaju da pronađu pravi put u celoj ovoj labavoj priči našeg pozorišta. Neki od njih uspevaju da zaobiđu ”nepristojne ponude”, pojedine lažne vizionare i gurue. Uspevaju da ostvaruju uloge u kvalitetnim predstavama. Ali svi smo na tapetu. Prodavanje magle preti svim glumcima. Zato je važno da ne damo Glumu. To je naša jednostavna, prosta, obična – gluma. Drugu nemamo. Ona postaje ovo ili ono, u zavisnosti od žanra, od vrste pozorišnog događaja, od onoga šta želimo da kažemo sa scene, od rediteljeve ideje. Sve ostalo što nam se nudi i što će se tek nuditi, nije gluma! Glumci su vlasnici (i robovi) glume i to je jedino što imaju, jedino kroz svoju, ličnu glumu oni mogu da deluju sa scene. Ne govorim ovde protiv performansa ili protiv različitih vrsta autorskih projekata – ne! Sve što je scenska (dramska) umetnost ima svoje objašnjenje i razlog svog postojanja. Ja samo govorim o jeziku glumaca koji se polako gubi u moru novih pozorišnih proizvoda. I da, današnji glumac mora apsolutno da bude spreman na današnje izazove, na savremene pozorišne izazove! To se podrazumeva. Glumac mora da odgovori svom vremenu! Ali svojim glumačkih sredstvima. Gluma je zanat, to svi znamo. Postoji neka tehnika, postoji i intuicija, ali i umetnosti ima u svemu tome. Čim glumac ne može da primeni svoj zanat (a to su uvek ista pitanja) u određenom projektu, onda se postavlja pitanje – da li on treba tu da bude, da li on to razume dovoljno da mi pokrivao svoje delanje na sceni, i, naposletku, da li je za taj zadatak koji on treba da sprovede potreban (baš) on ili možda neko ko uopšte i nije glumac? Radio sam sa nekoliko naših velikih glumaca i svaki put se uveravao da je glumački jezik isti, naravno – svako ga sprovodi i u obličava ga na svoj, individualan način. Kod nas ljudi vole glumce. I to je privilegija. Zar ne bi bilo surovo ukinuti im priliku da gledaju svoje omiljene glumce u zanimljivim i kvalitetnim filmovima i predstavama? Zar ne bi bilo okrutno svima iz tanjira uzeti meso i naterati ih da postanu vegetarijanci? Treba da postoje različite kuhinje, svako će izabrati šta voli. Ali kamen, na primer, ili blato – ne može da se jede ili bar ne bi valjalo. Posledice su nezgodne. Svi smo svedoci predstava koje traju po pet – šest igranja, i više ih nema. Ne zato što su bile toliko značajne ili prst u oko, već zato što nije imao ko da ih gleda. Publika je ovakva ili onakva, ali pozorišta bez publike – nema. Ako dođe trenutak u kome glumac nije važan deo pozorišta, u kome glumac samo izvršava nečija naređenja, onda to samo znači da smo sami pristali na to, da smo slabi i da smo pustili da nam neko (ko zna ko, i ko zna iz kojih razloga) otme glumu. A glumac je čovek koji, pre svega, nešto radi na sceni, a to što radi proizilazi iz njegove misli. Glumac je čovek koji misli i oseća. Glumac je čovek koji se igra. Ako nam oduzmu igru, veliku Igru – šta ćemo i kud ćemo? Neka nam svetionik budu putevi naših velikih glumaca. Danas je umrla Mira Stupica. Pre nje, pre par sekundi, napustili su nas i drugi veliki i najveći. Ostalo je neko nasleđe koje treba da se brani i da se čuva. Svi glumci su, valjda, jedna velika familija. Pa, ajte da ne poumiramo ko vrsta, da ne budemo kao dinosaurusi koji se nisu prilagodili, već da budemo kameleoni, ali da sačuvamo ono što je naše i da baratamo onim što je naše, a to je – Gluma.

Dušan Matejić, glumac
Beograd, 19. 8. 2016.

Nema komentara

Ostavite komentar