NIŠ ILI NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA KASABE

NIŠ ILI NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA KASABE

5
Podeli

Prof. dr Tamara Milenković-Kerković#ličnoonline

Tvrdnja sa web stranice Grada Niša da će Niš biti „stecište velikih državnih kapitalih projekata“ a da će Grad Niš na „najbolji mogući način uticati na stvaranje povoljnijeg i podsticajnog ambijenta, kako za domaće tako i za strane investicije“ deluje sasvim deplasirano, čak i licemerno u gradu u kome je poslednjih decenija trajno devastirana industrija.

Urušena privreda se svela na nekoliko desetina srednjih preduzeća koja jedva izdržavaju pod rastućim budžetskim opterećenjima svih nivoa, bahatom dugogodišnjom nebrigom se urušio Biznis inkubator centar, Nišlije osiromašile, bez mogućnosti da im deca nadju posao u svome gradu, kultura sabijena, uz nekoliko časnih izuzetaka,poput Nišvila, u retke performanse palanačke provinijencije, a poslednja od banaka osnovanih u Nišu, i jedna od najuspešnijih sa domaćim kapitalom, „AIK banka“, odlukom novih vlasnika premestila je poslovno sedište u prestonicu.

Grad Niš, u kome je generacija, koja je bila mlada osamdesetih godina, odrastala uz nedeljne koncerte niških „Galije“, „Kerbera“, „Dead Karingtona“, veoma česta gostovanja „Leb i sol“, „Ekatarine Velike“, „Film-a“, „Azre“, „Električnog orgazma“, gledala premijerno ondašnje predstave Niškog pozorišta koje i danas pune njegovu, najčešće, polupraznu salu, gde je „najbolja publika na svetu“ željno čekala glumačke bardove na Filmskim susretima, Horske svečanosti, sjajne izložbe velikih niških umetnika, književne i umetničke kolonije, grad u kome je trideset hiljada ljudi radilo u Elektronskoj industriji, i približno toliko u Mašinskoj i Duvanskoj industriji, „Jastepcu“, „Nitexu“, „Vulkanu“ i drugim uspešnim proizvodnim preduzećima, grad koji je imao svoje kultne bioskope, svoju bogatu izdavačku kuću „Gradina“, svoj Radio Niš sa šezdesetogodišnjom tradicijom, svoju Nišku televiziju, grad koji je u Niškoj banji mogao da stvori najznačajniji centar za ortopediju i lečenje kardiovaskularnih bolesti, grad je i koji i sada jedini na svetu ima Medijanu, „Ćele-kulu“ i srpske Termopile – Čegar.

Niš tada, premda daleko od kasabe, nije imao pet opština, koliko ih sada ima, sa više od 300 zaposlenih, nije imao privatne balon-sale i teniske terene u osnovnim školama, nije imao tendere za javni prevoz, kao ni servis za naplatu parkiranja i desetine kamiona za odnošenje vozila, nije imao grandioznu konstrukciju iznad godinama zapuštene Medijane, izmeštanje pruge nije bilo ni u najavi, a kafane se nisu otvarale u istorijskim spomenicima drevne Tvrdjave, koje bi država trebalo da štiti.

Niški aerodrom danas ima čak dve linije za inostranstvo, što je dva puta bolje od nekadašnjeg stanja, do skora su važne saobraćajnice u Nišu mesecima bile pretvorene u neprohodne blatnjave sokake, javna preduzeća imaju preskupe usluge, poput „Gradske toplane“, neka, veliki broj zaposlenih, poput „Vodovoda“, dok „Gorici“ zbog neodgovornog rukovodstva preti gašenje odnosno reorganizacija, dok njeni radnici platu ne primaju mesecima.

Uprava za imovinu i inspekcijske poslove oličenje je nemoći, neodgovornosti i neefikasnosti države da zaustavi gradnju bez gradjevinske dozvole i sakaćenje najlepših zgrada koje Niš ima. O odnosu grada prema svom kulturnom, mozaičkom blagu govori, smireno i argumentovano i nedavno objavljena kapitalna knjiga profesorke Fakulteta umetnosti Nišlijke, dr Jadranke Mišić-Pejović pod nazivom „Mozaici Niša“.

Dok u industriji u Nišu radi manje od 6000 radnika, sa druge strane, najveći poslodavaci u Nišu su iz neproizvodne delatnosti, pre svega Klinički centar u kome radi približno 3000 ljudi, potom Univerzitet u Nišu u kome Republika finansira nešto manje od 1600 nastavnika, saradnika i službenika, a takodje i srednješkolsko obrazovanje sa približno 3600 zaposlenih. Sa druge strane, u ne manje poslodavce spada i Gradska uprava, gde po nezvaničnim procenama radi oko 3000 ljudi a čije se plate finansiraju iz budžeta grada. Daleko ispod ovog broja su zaposleni kod stranih poslodavaca , gde u „Yuri“, „Benettonu“ i „Shinwonu„ radi oko 2000 zaposlenih.

Probleme deponije u Nišu, izgradnje azila za pse lutalice, kao i mnoga druga nerešena pitanja, svaka vlast do sada prebacivala je svojim sukcesorima, što je zbog karaktera problema i količine potrebnog novca i razumljivo, ali potpuno je nerazumno, sa druge strane, da sve službe Gradske uprave u Nišu nisu uspele da pripreme nijedan projekat kojim bi Grad aplicirao za sredstva iz tzv. predpristupnih fondova EU (IPA fondovi – Instrument for Pre-Accession assistance) .

Mračne gradske ulice i parkovi u centru „carskog grada Niša“, odsustvo novogodišnjih ukrasa u sumornom gradskom jezgru, paradigma su višedecenijskog stanja gradjanskog duha u gradu Nišu. One su tamni, vilajetski simboli niškog usuda, koji ne neguje svoje kvalitetne ljude dok su sa nama, ovde u Nišu, već im se, nakon njihovog dobrovoljnog egzila, divi tek kada se, nakon godina rada i slave stečene u drugim, kvalitetu naklonjenijim sredinama, vrate da svom nezaboravljenom, voljenom gradu pokažu sav svoj talenat, uspehe i profesionalne domete.

Koncert Nemanje Radulovića, i divna, ljubavlju nadahnuta skorašnja inicijativa arhitekte Ivana Redija i njegovih prijatelja „Za lepši Niš“, primer su dela onih Nišlija koji grad, iz kasabe u koju se on polako pretvara, otržu i vraćaju Nišlijama i mladima zaljubljenim u svoj grad.

Trenutno stanje duha u našem Nišu može se slikovito predstaviti tekstom iz pesme „Putujemo“ balkanskog maga Vlatka Stefanovskog:

“U ovoj zemlji je moguce sve,
babe i žabe su drugarice,
sporo se živi a brzo umire,
pesme su tužnije što si južnije”

Autorka teksta je profesorka Ekonomskog fakulteta u Nišu

5 Komentari

  1. Postovana Tamara, napistali ste jako dobar tekst. Medjutim, naveli ste sledecu konstataciju ” da sve službe Gradske uprave u Nišu nisu uspele da pripreme nijedan projekat kojim bi Grad aplicirao za sredstva iz tzv. predpristupnih fondova EU (IPA fondovi – Instrument for Pre-Accession assistance) “. Ona nije u potpunosti tacno. Naime, IPA fond je jako kompleksan i sadrzi razlicite komponente pa je malo teze skupiti podatke na jednom mestu. Nije tacno da sve Gradske uprave nisu uspele da pripreme nijedan projekat. Oni jesui pripremali projekte ali je mali broj njih bio finansiran. U tacnom broju projekata koji su finansirani(a vezani su za Gradsku upravu i sve gradske opstine u Nisu) mozete se informisati kod Stalne Konferencije Gradova i Opstina(SKGO) i u kancelariji za Susedski program Srbija – Bugarska koji se nalazi u Nisu.

    • Evo i ja da dodam. Gradska opština Palilula je aplicirala kod jednog od tih i takvih fondova svojim projektom “Škembići u saftu” ! To je izgleda naš vrh !?

  2. Захвалан сам Вам на овом чланку. Надам се да ће подстаћи, све нас који живимо у овом граду, да мрднемо лењо дупе, да одстранимо малодушност и неверицу у боље сутра, и покренемо се. Зато поздрављам Ваш наступ, као и Вашег колеге професора Бобана Стојановића у емисији “15 минута” Јужних Вести. Мислим да је последњи тренутак да учени људи преузму вођење градом, да се цела палета садашњих политичара постави тамо где јој је место, на маргине друштва.
    Да, ИПА фондови су компликовани. Како да нису, нарочито за мене машинца. Има за кога нису, само му треба омогућити да ради.
    Ми смо изгубили сваки кредибилитет свугде. Нигде нас више не узимају за озбиљно. И ону мрвицу што добијемо, ми је упропастимо. Односно, они је упропасте. Сећате се филмских сусрета? Ове године нисмо добили средства и још мора да вратимо ненаменски потрошена средства од прошле године! И ту није крај. “Министарство културе и информисања је дописом број: 630-02-23/2014-02 од 08.05.2015. године затражило од града Ниша повраћај дела средстава у износу од 185 хиљада динара, а за која овај град није извршио трансфер библиотеци „Стеван Сремац“ из Ниша”! Њима дати паре је као да их бациш у бунар.
    О свим несрећама које су нас задесиле њиховом неспособношћу требале би тоне папира.
    Очекујем од Вас, и Ваших колега, веће ангажовање.

  3. Tuga i očaj, beda i bahatost, nesposobnost i primitivizam…i tako u nedogled bi mogla da idu nabrajanja stanja stvari i duha u ovom našem mračnom gradu u kome čak nisu našli za shodno da nam bar malo za novogodišnje i božićne praznike osvetle grad i malo napadnu kolekitivnu apatiju u koju su ova i prethodne gradske vlasti, doveli nišlije !

  4. Najbolje godine sam proveo u Nišu, zato imam prava da kažem da je Niš moj grad. Žao mi je što je od njega napravljena obična kasaba. To je učinio Beograd! A najveći Beograđani su upravo bivše Nišlije, Čačani, Kragujevčani… Novosađana gotovo i da nema… Zato, Nišlije, oslobodite se stega Beograda, nije to separatizam kako Beograd zna da kaže, već borba za opstanak!

Ostavite komentar